Pomoć ili „pomoć“

pomoc u ucenju

Inspiraciju za ovaj tekst pronašao sam u Blicu gde je osvanuo tekst  da je majka neovlašteno ušla u školski kompjuter i tamo pokušala da prepravi ocene svog deteta. Sada joj preti novčana i zatvorska kazna.

Koliko brige je dovoljno?

deca na kisi

Na kiši se raste

Svakodnevno čitamo tekstove o tome kako su deca prepuštena sama sebi. Da li je baš tako? Ukoliko imate preko 30 godina da li su vas vaši roditelji vodili u školu do petog razreda, da li su vas vozili na svakodnevne aktivnosti, da li ste naučili voziti bicikl uz pomoć tate ili sami? Jesu se vremena promenila, strah od saobraćaja i loših ljudi je razumljiv, ali strah od kiše, da će se dete umoriti i slične stvari su možda malo i preuveličane. Takođe, od silne ljubavi deca ne stignu da naprave svoj krevet, srede svoje igračke, nauče da vezuju pertle, sve će to roditelji uraditi da se oni ne muče. Kao roditelj petogodišnjaka sam svedok da roditelji ne vode decu u zabavište gde se igraju sa vršnjacima da bi dete oslobodili obaveze družanja i ostavili ga kući da bulji u televizijski ili kompjuterski ekran.

“Pomoć” u školi

I tako dođemo do škole. A tamo, teško i neprilagođeno gradivo koje naši anđeli ne mogu sami savladati (ili možda i mogu ako se pomuče, a mi im ne dopuštamo da se muče), a dobre ocene se nameću kao imperativ. Naravno da roditelji treba da se uključe i da pomognu deci, ali pod pomoći se obično podrazumeva kontrola deteta, podsećanje na obaveze, preslišavanje, ukoliko je u pitanju teže gradivo objasniti i započeti proces rada gde će se dete uključiti i odraditi posao do kraja. Nikako raditi umesto deteta, to nije pomoć.

Nažalost, ovakvo ponašanje se ohrabruje. Ukoliko profesor likovnog ne može razlikovati rad nekog od više ili manje godina, niko me ne može ubediti da učiteljica ne razlikuje crtež ili rukopis nekog od 8 ili 38 godina. Takođe, sve je češća praksa da deca kalkulišu sa odlascima u školu jer tog dana imaju neki kontrolni koji nisu spremili ili ne žele da kvare ocenu koju imaju. Glavni saučesnik je roditelj koji opravdava izostanke i podržavaju takvo ponašanje. Ako sve to zakaže onda se ide direktno kod nastavnika da se urgira za ocenu.

Šta raditi?

majka i dete čitaju knjigu pomoć detetu

Prava pomoć

Roditelji se pravdaju time da to svi rade odnosno da bi sa poštenim stavom njihovo dete bilo hendikepirano u trci za obrazovanjem u odnosu na konkurenciju. Međutim, da se izrazim farmaceutskim rečnikom, nuspojave i kontraefekti su daleko opasniji. Možda će dete umesto 4,6 imati 4,8 , ali uskoro dobijamo nesamostalno dete koje će se na svaki naredni problem sve teže prihvatati, koje će se stalno obraćati roditelju, dete koje će bežati od svake obaveze, a pitanje je i kolika će biti zahvalnost, a koliko će se ta „pomoć“ uzimati zdravo za gotovo i koliko je to put prema izgradnji samostalnih osoba sposobnih da se brinu o sebi čemu svi mi roditelji težimo. Ili bi bar trebalo da bude tako? Što bi rekla jedna profesorica u obraćanju „brižnim roditeljima“, ja sam sa njima četiri godine, a vi ceo život pa razmislite o posledicama svojih usluga. Neka je svima sa srećom.

Koliko se vi angažujete oko školskih obaveza vaše dece? Šta je za vas granica preko koje ne idete?

Facebook komentari

Ostavi komentar

Vaša email adresa nece biti objavljena. Polja sa * je neophodno popuniti