Pre nego što pošaljete dete na privatne časove, prvo procenite da li su mu neophodni. Na rečenicu „ni ja nisam išao na časove pa mi ništa ne fali“ odmah zaboravite jer se promenilo toliko stvari u poslednjih nekoliko decenija da o tom ne vredi ni raspravljati. Ono što je važno, a to je da su privatni časovi nadgradnja i da na njima treba da se nauči ono što se nije moglo ili stiglo naučiti u školi. Šta ovo znači?
Privatni časovi – zamena za školu?
Privatni časovi nisu zamena za školu. Deca u školi moraju slušati i pisati, sve više dece je nepažljivo u školi jer znaju da će im sve to objasniti nastavnik na privatnom času. To je nepotrebno gubljenje vremena i novca. Ukoliko vaše dete mora ići na privatne časove neka ih bude što manje. Kako to postići? Veoma jednostavno. Dete treba da se spremi za taj čas, da nauči formule, da pokuša da uradi zadatak. Time će sa privatnim nastavnikom da se krene od srednje teških zadataka, a ubrzo će se stići i do pravih problema, nemojte da dete i nastavnik gube vreme, a vi novac na zajedničko čitanje iz knjige ili sveske, to dete može odraditi i samo. Primer iz ličnog iskustva. Dvoje dece idu u isti razred, pre kontrolnog dobiju deset zadataka za vežbu, takozvani rezime. Prva devojčica uradi sve zadatke, svih deset uradi pogrešno čineći veće ili manje greške. Druga devojčica baci papir pred mene „evo dobili smo zadatke, uradite ih“. Šta mislite sa kim je rad bio efikasniji?
Izbor nastavnika za privatne časove
Najlakše je izabrati nastavnika tako što je neko iz vaše okoline imao pozitivno iskustvo i onda ne treba previše oklevati sa angažovanjem. Ukoliko nikog ne poznajete okrenite što više brojeva i pouzdajte se u svoj instinkt. Strogih pravila nema, ali iz iskustva mogu reći da su apsolventi ili sveže svršeni studenti kao najmlađi predavači uglavnom puni znanja i radnog elana, a za svoje usluge naplaćuju manje. Eventualne mane mogu biti neiskustvo u radu sa decom (na primer učenicima osmog razreda objašnjavali određene probleme koristeći srednjoškolsko gradivo), da ne znaju šta se od njih traži, zatim su toliko željni da pokažu šta znaju da ne daju vremena deci da razmisle ili su u problemu ako im naleti neko gradivo koje se nije tražilo na fakultetu što znači da su ga prelazili pre desetak godina. Ako su u pitanju stariji predavači (recimo penzionisani nastavnici) oni imaju iskustvo, ali je često upitna njihova motivacija i elan sa kojim prilaze poslu. Cena ne bi trebalo da bude faktor pri uzimanju nastavnika jer često nastavnici znaju da naplaćuju „ime“, da u cenu ukalkulišu to što i ne žele previše da rade i slične faktore koje roditelje i ne bi trebalo da zanimaju.
Kao što je bitno da pričate sa decom, tako je bitno i pričati i sa predavačima. I to ne o tome kako su nastavnici u školi loši nego konkretno o detetu, o tome na šta ono i vi treba da obratite računa. Tražite da budu iskreni prema vama ma koliko to nekad ne bilo prijatno za čuti jer koliko god da poznajemo našu decu nekad nismo objektivni kad su ona u pitanju. Isto tako pričajte i sa decom, da li su nešto novo naučili, da li ima efekta, deca često idu na časove mehanički samo da bi skinula roditelje sa vrata, a to nije ono što je cilj dodatnih instrukcija.
Ukoliko niste zadovoljni vašim predavačem, promenite ga, u većim gradovima bar za osnovnu i srednju školu ih ima sasvim dovoljno. Naravno ne preterujte, jer ako vaše dete naleti na jednog ili dva loša predavača onda je možda problem u njima, ali ako je pet ili deset onih koji ne umeju da prenesu znanje na vaše dete onda krivca tražite na drugoj strani.
Koje je vaše mišljenje o privatnim časovima? Da li deca dovoljno rade u školi ili su privatni časovi neophodni?
Оставите одговор