Obično oni koji planiraju da se bave ovim poslom imaju iluziju da su privatni časovi pričanje deci o nečem o čemu ona već sasvim dobro znaju, biznis bez ulaganja, čiste pare bez opterećivanja kičme. Možda su samo donekle u pravu.
Ko uzima privatne časove?
Prva stvar koju treba da znate, ukoliko želite da se ozbiljnije bavite ovim poslom je da privatne časove ne uzimaju najbolji đaci koji imaju predznanje, sa zadovoljstvom prihvataju obaveze i upijaju nova saznanja. Ima i takvih, ali su izuzeci. Čak i da imate takve đake, njima treba daleko manje vremena i pravi rad i većina časova su sa „onim drugim“. Tako da, naoružajte se živcima.
Krug dece kod kojih privatni časovi imaju smisla je prilično uzak. Jedni su veoma inteligentni, savladaće obaveze i bez pomoći sa strane, drugi imaju besplatnu pomoć od familije i prijatelja, a trećim nema pomoći i imaće slabu ocenu sa časovima ili bez njih i čekati da se nastavnik smiluje u junu ili avgustu, a ako će imati slabu onda je bolje ne davati pare nego davati ih, jasna računica.
Privatni časovi i roditelji
Pomenuh decu, obično su veći problem roditelji. Značajan broj roditelja nije baš najobjektivniji kad su njihova deca u pitanju. To što je neko imao peticu kod učiteljice ili je sjajan iz geografije ne znači da će biti dobar i iz matematike, fizike, stranog jezika ili druge oblasti koju predajete, a iz koje roditelji očekuju četvorku i peticu. Pokušajte biti što otvoreniji sa roditeljima, pričajte sa njima, ukazujte na probleme, budite realni kad su njihove mogućnosti u pitanju. Naravno, nećete reći da je rad sa njihovim detetom uzaludna rabota, ali objasnite im da nemate čarobni štapić ili levak kojim ćete usuti znanje u glavu njihove dece, da je pitanje da li će vas dete saslušati, ako vas sasluša da li će mu to ostati do prekosutra kad odgovara i na kraju čak i kad sve zna da li će mu 3+2 biti 5 ili 6.
Ne dozvolite da dođete u defanzivan položaj. Naravno da ste angažovani zbog ocene, ali niste mađioničari, ako neko nije usvojio znanja i veštine za osam ili deset godina, teško ćete i vi to uraditi za 60 ili 90 minuta, ne dozvolite da služite za pranje savesti i da vas pokolebaju izjave tipa „ja te platio, a ti ga nisi naučio“. Problem sa kojim se sreću privatni predavači je što žive od ocene, a to ne zavisi samo od njih (za razliku od vodoinstalatera koji zna da kad dobro uradi posao sigurno više neće cureti, posle dobro odrađenog časa sa zaljubljenim, nemotivisanim i dekoncentrisanim tinejdžerom buntovnikom nismo načisto koliko će biti 3+2).
Koliko vredi moj privatan čas?
Uvek su početnici imali problem sa formiranjem cene. Ne treba preterivati ni u jednu stranu. Sa previsokom cenom ćete imati mali broj đaka, a to vam verovatno nije cilj. Preniska cena takođe nije rešenje jer sa puno rada ne dobijate materijalnu satisfakciju, a često je i pitanje kako to utiče na roditelje, jer često postoji logika niska cena – loša usluga. Cenite svoje školovanje i svoje znanje, kao što ga cene privatni lekari ili privatne zanatlije. Istina je da ljudi nemaju novca, ali usluga koju pružate je luksuz koji se ne mora koristiti, ko želi da uštedi ne mora uzimati časove.
Pokušajte pošteno da odrađujete svoj posao. Dolazite na vreme, pripremite se za čas, ne prihvatajte poslove za koje niste sigurni da ih možete obaviti, manite se mobilnog, ispunjavajte svoje obaveze. Sve ovo nije garant da ćete i sledeći put biti pozvani jer se nikad ne zna da li će se dete uozbiljiti i početi samo da rešava svoje obaveze, da li će roditelji upasti u finansijsku krizu i naći druge prioritete za trošenje novca ili će jednostavno dići ruke. To nije vaš problem, ali u jakoj konkurenciji je borba za svakog đaka i pokušajte da ga svim silama zadržite, a to će najbolje ići korektnim odnosom prema đacima, roditeljima i poslu.
Kako su izgledali vaši prvi privatni časovi?
Оставите одговор